Масоретски текст

Хебрејски се писао само сугласницима. Вековима су писари ручно преписивали књиге Хебрејске Библије, а да би проверили своје преписе, бројали су стихове, речи и слова сваке књиге. До почетка II века по Хр. један облик сугласничког текста постао је уобичајен међу Јеврејима; кумрански свици показују да он сеже много даље у прошлост, али и да су поред њега били у употреби и други облици текста.

Између отприлике 500. и 1000. по Хр. јеврејски учењаци звани масорети, од masorah, „предање“, радили су углавном у Тиверијади на Галилејском мору. Додали су знаке за самогласнике и нагласке да би пренели примљено читање, са белешкама на маргинама. Где су сматрали да је преписивач погрешио, остављали су написану реч и бележили шта треба читати. Читаоци су уместо Божјег имена YHWH говорили Адонај, „Господ“, а масорети су уз то име писали самогласнике речи Адонај – отуда облик „Јехова“. Алепски кодекс, који је у X веку вокализовао Арон бен Ашер, преживео је нереде 1947. само делимично; Лењинградски кодекс, преписан 1008. по Хр., најстарији је потпуни рукопис Хебрејске Библије и основа данашњих научних издања.