Свици, папирус и пергамент

Људи у свету Библије писали су на много подлога: на глиненим плочицама у које се у Месопотамији утискивало писаљком, на дрвеним дашчицама премазаним воском, попут оне коју је Захарија заискао (Лука 1,63), и на крхотинама разбијених посуда, најјефтинијем материјалу од свих – писма на крхотинама пронађена су у Лахису и Самарији. За дуже текстове постојао је папирус, који се у Египту још од почетка III миленијума пр. Хр. правио од трака сржи једне трске, слаганих унакрст и пресованих у листове. Грци су ту срж звали byblos, од чега је настало biblion, „књига“, и наша реч „Библија“; реч „папир“ потиче од „папирус“.

Папирус се одржава само на веома сувим местима, као што су песак Египта и пећине крај Мртвог мора. Јеврејски писари преписивали су књиге Хебрејске Библије на кожи. Пергамент, кожа са које је састругана длака и која је углачана, улази у употребу отприлике од III века пр. Хр.; најфинија врста, велум, прављена је од коже телета, јагњета или јарета. Листови су се сашивали у свитак, често дуг око 9 метара, и читали ступац по ступац. Перо је била засечена трска, мастило углавном чађ помешана са смолом, а ножем су се подрезивали и пера и свици.