Штампа и Библије реформације

До XV века свака Библија преписивала се руком. Јоханес Гутенберг из Мајнца штампао је покретним металним словима; његова прва велика књига, око 1455, била је латинска Библија. Године 1516. Еразмо је објавио штампани грчки Нови завет на основу неколико позних рукописа; са малим изменама његов текст постао је Textus Receptus, „примљени текст“. Поглавља се обично приписују Стивену Ленгтону у XIII веку, а нумерација новозаветних стихова штампару Етјену 1551; ранији читаоци су одломке именовали по садржини, на пример „у књигама Мојсијевим… код купине“ (Марко 12,26).

Штампа је проширила преводе са изворних језика. Немачки Нови завет Мартина Лутера изашао је 1522, а цела његова Библија 1534. У Енглеској је круг Џона Виклифа превео латинску Библију око 1380–1382. Вилијам Тиндејл је свој Нови завет са грчког штампао у иностранству 1525–26; примерци су кријумчарени у Енглеску и спаљивани, а он је погубљен код Брисела 1536. Мајлс Кавердејл довршио је прву штампану енглеску Библију 1535. Енглески изгнаници у Женеви начинили су Женевску Библију из 1560, приступачну и пуну белешки. Године 1604. краљ Џејмс I одобрио је нови превод без таквих белешки, и око 50 учењака приредило је Библију краља Џејмса из 1611.