Вулгата и други стари преводи

После ропства многи Јевреји говорили су арамејски, па је за читањем у синагоги почео да следи арамејски пренос; ти слободни преводи са објашњењима звали су се таргуми. Многи научници сматрају да Немијина 8,8 описује управо тај обичај. Таргум Онкелос на Закон добио је свој устаљени облик око II или III века по Хр. Хришћани који су говорили сиријски имали су Татијанов „Дијатесарон“, спој четири јеванђеља начињен око 170. по Хр., а касније Пешиту, „једноставни“ превод, преправљен око краја IV века.

На Западу је старолатински превод, начињен са грчког, био у употреби око 250. по Хр. Године 382. папа Дамас замолио је учењака Јеронима да преправи јеванђеља; касније, код Витлејема, Јероним је превео већи део Старог завета са хебрејског, око 390–405. У почетку критикован, његов рад постао је Вулгата, „општа“ Библија; 1546. Тридентски сабор учинио ју је службеном латинском Библијом Католичке цркве. Други народи добили су Библију на својим језицима, понекад уз ново писмо: коптски у Египту око III века, готски од Вулфиле у IV, јерменски у V, геез у Етиопији и словенски од браће Ћирила и Методија у IX веку.