Даница

После месеца, најсјајније светло ноћног неба је планета Венера. Пошто се никад не удаљава много од сунца, види се или на западу после заласка или на истоку пред зору, где сија сама док дан почиње – „Даница“, звезда јутарња. Древни народи пажљиво су је посматрали: једна вавилонска таблица бележи њене изласке и заласке током двадесетак година владавине цара Амисадуке, у II миленијуму пр. Хр., а рани Грци су јутарњу и вечерњу звезду сматрали двема различитим звездама.

Код Исаије се цару вавилонском, о коме се пева подругљива песма (Исаија 14,4), руга као helel ben shachar: „Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина?“ (Исаија 14,12). Хебрејско helel значи „сјајни“; Септуагинта га преводи грчком речју за „јутарњу звезду“, а латинска Вулгата речју lucifer, „светлоноша“. KJV је задржала „Lucifer“, а пошто су многи црквени оци овај стих тумачили и о ђаволу, реч је постала име. У Новом завету слика је зора: „докле дан не осване и даница се не роди у срцима вашим“ (2 Петрова 1,19) и „сјајна звезда Даница“ (Откривење 22,16).