Сунце и месец у календару

Израиљ је бројао месеце по месечевим менама. Месец је почињао младим месецом, кад се у сумрак угледа први танки срп, и трајао 29 или 30 дана; хебрејска реч chodesh значи и „млади месец“ и „месец“. Велики празници падали су о пуном месецу усред месеца: Пасха четрнаестог дана првог месеца, а празник пресних хлебова петнаестог (3 Мојсијева 23,5–6). Један псалам позива на трубу од рога: „Трубите о мени у трубу, о уштапу ради празника нашег“ (Псалам 81,3).

Дванаест месечевих месеци има само око 354 дана, неких 11 дана мање од сунчеве године, па је с времена на време требало додати још један месец – у каснијој јеврејској пракси други адар, седам пута у деветнаест година. Папируси са Елефантине у Египту указују да су тамошњи Јевреји користили такав круг у V веку пр. Хр. Најстарија имена месеци, као Авив, месец зрелог класја (2 Мојсијева 13,4), прате земљораднички годишњи ток; после ропства ушла су у употребу вавилонска имена, као Нисан. По каснијем предању из Мишне, ватрени знаци са Маслинске горе објављивали су нови срп.