Црвено небо, источни ветар и киша

У земљи Израиљевој киша пада у хладнијој половини године, од октобра до априла, а доноси је западни ветар са Средоземног мора. Земљорадници су чекали дажд „и рани и позни“ (5 Мојсијева 11,14): рани, у октобру и новембру, омекшавао је земљу за орање, а позни, у марту и априлу, наливао је зрно. Зато је „облак где се диже од запада“ значио „Биће дажд“ (Лука 12,54), а на гори Кармилу Илијин слуга је јавио: „Ено, мали облак као длан човечији диже се од мора“ (1 Цареви 18,44).

Ветрови из пустиње доносили су врућину: „кад видите југ где дува кажете: Биће врућина“ (Лука 12,55). Источни ветар, данас зван широко, дува врео и сув, највише у мају, септембру и октобру; он је сушио класје (1 Мојсијева 41,6; у преводу Даничића и Караџића ветар се ту не помиње) и Јона је од њега обамирао (Јона 4,8). На мору је Павлову лађу захватио „буран ветар који се зове Евроклидон“ (Дела апостолска 27,14). Боја неба читала се као у многим земљама: црвено вечерње небо значило је ведро време, а црвено и мутно јутро олују (Матеј 16,2–3) – као енглеска изрека „red sky at night, sailor’s delight“ („црвено небо увече – морнару радост“). Неки рани рукописи немају ове речи.