Униније и лењост

Две различите ствари деле ово место на списку. Пустињски монаси бојали су се acedia – на грчком „небрига“ – тешког замора душе који би спопао монаха у подне. Евагрије га је крајем IV века назвао „подневним демоном“, по грчком тексту Псалма 91,6 (у преводу Даничића и Караџића: „болести, која у подне мори“). Дан тада изгледа дуг педесет сати, монах стално гледа у сунце, мрзи своју ћелију и жели да буде било где другде. Словенско предање то зове униније – малодушност, клонулост духа – и наводи га поред туге, као и Касијан.

На Западу је acedia полако почела да значи обичну лењост, а енглески ју је назвао sloth. Ту Библија говори јасно. Приче Соломунове шаљу лењивца мраву: „Иди к мраву, лењивче, гледај путеве његове, и омудрај“ (Приче Соломунове 6,6) и описују његову њиву зараслу у трње, с разваљеном каменом оградом (Приче Соломунове 24,30–31); у Исусовој причи господар слугу који је закопао свој таланат назива: „Зли и лењиви слуго!“ (Матеј 25,26). Каснији спискови стављали су насупрот њој марљивост. Лењи код Дантеа трче без одмора у четвртом кругу; у серији Питера Брегела о седам грехова, штампаној 1558. године, Лењост спава на магарцу међу пужевима.