Завист

Завист је туга због туђег добра – жеља да се то добро одузме другоме, а не само да га и сам имаш. „Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима“, кажу Приче Соломунове 14,30, а Матеј прича да је Пилат знао „да су Га из зависти предали“ (Матеј 27,18). Каснија традиција видела је завист у Кајину, који се „расрди веома“ кад је братовљев принос прихваћен, а његов није (1 Мојсијева 4,5); у Јосифовој браћи, за коју пише: „И завиђаху му браћа“ (1 Мојсијева 37,11), и која су га продала трговцима на путу за Египат; и у цару Саулу, који је чуо како жене певају о Давидовим десетинама хиљада, и „од тог дана Саул гледаше попреко Давида“ (1 Самуилова 18,9).

Зависти није било међу осам Евагријевих помисли; на списак ју је додао Григорије Велики. Књига Премудрости Соломонове, која се налази у православним и католичким Библијама, каже да је смрт ушла у свет ђавољом завишћу. Каснији спискови стављали су насупрот њој доброту. У Дантеовом другом кругу седе завидљивци: не виде, као слепи просјаци у грубим огртачима, и ослањају се један на другог. Уметници су Завист приказивали са змијом или са срцем које глође.