Среброљубље

Последња од десет заповести забрањује пожуду за туђим: „Не пожели кућу ближњег свог“ (2 Мојсијева 20,17), ни било шта друго што припада ближњем. Исус је опомињао: „Гледајте и чувајте се од лакомства; јер нико не живи оним што је сувише богат“ (Лука 12,15), и причао о богаташу који је хтео да поквари своје житнице и начини веће. Павле је писао: „Јер је корен свих зала среброљубље“ (1 Тимотију 6,10); његова грчка реч philargyria значи „љубав према сребру“. Евагрије је тако назвао ову помисао, и одатле потиче црквенословенски назив – среброљубље.

Две приповести постале су његови класични примери. Ахан је узео сребро и злато из плена Јерихона и признао: „па се полакомих и узех“ (Исус Навин 7,21). Јуда је питао: „Шта ћете ми дати да вам га издам?“ (Матеј 26,15), а Јован га назива лупежом који је узимао из ковчежића (Јован 12,6). Каснији спискови стављали су насупрот среброљубљу дарежљивост. Среброљупци код Дантеа леже ничице у прашини у петом кругу, а уметници су Среброљубље приказивали као старицу која броји новчиће поред пуних врећа, или са повезом преко очију међу својим новцем.