Стомакоугађање

Библија се радује гозбама и вину; Исусови критичари чак су за Њега говорили: „Гле човека изјелице и пијанице“ (Матеј 11,19). Она опомиње против живота којим влада прохтев. „Не буди међу пијаницама ни међу изјелицама“, кажу Приче Соломунове 23,20, а Павле пише о људима „којима је Бог трбух“ (Филибљанима 3,19). Две приповести читане су као опомена. Исав је дошао из поља уморан и продао првенаштво за хлеб и јело од сочива (1 Мојсијева 25,29–34); Посланица Јеврејима назива га оним „који је за једно јело дао првородство своје“ (Јеврејима 12,16). У пустињи је народ зажелео меса, а место где су сахранили мртве названо је Киврот-Атава, то јест гробови пожуде (4 Мојсијева 11,34).

Евагрије је стомакоугађање ставио на прво место, јер су пустињски монаси живели од поста. Григорије Велики навео је пет његових видова: јести прерано, прескупо, превише, превише похлепно и превише пробирљиво. Каснији спискови стављали су насупрот њему умереност. У Дантеовом шестом кругу пролазе прождрљивци, мршави и гладни, испод дрвећа с мирисним плодовима до којих не могу да досегну. Уметници су Стомакоугађању давали свињу или вепра.