Гнев

Библија не назива сваки гнев грехом. „Гневите се и не грешите“, пише Павле, „сунце да не зађе у гневу вашем“ (Ефесцима 4,26), а Марко прича да је Исус погледао своје критичаре „с гневом од жалости“ (Марко 3,5). Она опомиње против гнева који не зна за меру: „Сав гнев свој излива безумник, а мудри уставља га натраг“ (Приче Соломунове 29,11); „Одговор благ утишава гнев“ (Приче Соломунове 15,1); свако треба да буде „спор срдити се“ (Јаковљева 1,19). Исус је гнев на брата ставио уз убиство (Матеј 5,21–22). Кајинов гнев завршио се првим убиством (1 Мојсијева 4,5–8), а Саул је, бесан због песме жена, касније бацио копље на Давида (1 Самуилова 18,10–11).

Григорије Велики разликовао је гнев подстакнут ревношћу за оно што је право и гнев који заслепљује. Насупрот њему стављали су трпљење. У „Психомахији“ песника Пруденција, око 405. године, Гнев баца копља на мирно Трпљење, а кад она падну не наневши зла, у свом бесу уништава сам себе. Гневни код Дантеа иду кроз црн, љут дим у трећем кругу. Уметници су Гнев приказивали као наоружану фигуру с мачем, понекад на медведу.