Исоп

Биљка коју Библија зове исоп није баштенска биљка која данас носи то име и која дивља расте само у јужној Европи. Многи ботаничари мисле да је то био сиријски мајоран, зван и сиријски оригано, мала мирисна биљка из породице уснатица која расте у пукотинама стена и старих зидова – као у Соломуновом знању о биљкама, „од кедра на Ливану до исопа који ниче из зида“ (1 Цареви 4,33). Њени сушени листови и данас су главна биљка у мешавини зачина za’atar.

Кита његових длакавих, лиснатих стабљика добро задржава течност, па је служила за кропљење. На прву Пасху „кита исопа“ мазала је крвљу довратке, а по Закону исопом се кропила вода у обредима очишћења. У Јовану 19,29 сунђер с оцтом принет је Исусовим устима на исопу (тако у грчком тексту; превод Даничића и Караџића и ту каже „на трску“); Матеј и Марко кажу „на трску“. Стабљика мајорана чини се прекратком за то, па се по једном мишљењу мисли на неку вишу биљку, као што је сирак; по другом, кита исопа била је привезана за трску.