Цариник

Порези у библијским земљама били су стари: Соломунових дванаест области хранило је његов двор, персијски намесници плаћали су цару утврђене суме, а царства су тражила данак. Под грчким царевима, а затим под Римљанима, право убирања многих пореза продавало се ономе ко понуди највише. Он је власти плаћао уговорену суму и задржавао све што би више успео да скупи, а његови људи држали су царинарнице и наплатна места. Поред пореза на род и главарине постојале су дажбине на луке, продају и наследство. Сваки Јеврејин од двадесет година навише плаћао је и пола сикла годишње храму – „дидрахме“ (Матеј 17,24).

Матеј, зван и Левије, седео је на царини у Капернауму, на трговачком путу, и наплаћивао царину за Ирода Антипу (Матеј 9,9). Закхеј из Јерихона, града на важном трговачком путу, био је „старешина царинички, и беше богат“ (Лука 19,2). Пошто су многи цариници узимали више него што је требало и служили владајућој сили, били су презрени, и људи су у истом даху говорили „цариници и грешници“. Када су цариници питали Јована Крститеља шта да чине, рекао им је: „Не тражите више него што вам је речено“ (Лука 3,13).