Израђивач шатора

Шатори у библијским земљама обично су се правили од тканине откане од козје длаке, која је дебела, топла и не пропушта кишу; израиљске жене преле су козју длаку („кострет“) за завесе скиније (2 Мојсијева 35,26). Израђивач шатора секао је и шио такву тканину, а грчка реч можда је обухватала и шири круг послова с тканином и кожом. Тарс у Киликији, Павлов родни град, био је средиште тог заната: козе са снежних планина Таурус имале су дугу длаку погодну за шаторско платно, које се по том крају звало cilicium.

Реч се у Библији јавља само једном. У Коринту, око 50. по Хр., Павле је срео Акилу и Прискилу, Јевреје који су напустили Рим када је цар Клаудије наредио да сви Јевреји оду, „и будући да беше оног истог заната, оста код њих и рађаше, јер беху ћилимарског заната“ (Дела апостолска 18,3; у грчком – израђивачи шатора). Јеврејски учитељи обично су уз учење изучавали и неки занат. На својим путовањима Павле је зарађивао за живот сопственим рукама, радећи „дан и ноћ“ да никоме не буде на терету (1 Солуњанима 2,9). Касније су Акила и Прискила у својој кући у Ефесу окупљали цркву.