Лончар

Грнчарија је била свакодневно посуђе древног света: велики крчази за воду, вино, уље и жито, бокали, зделе, уљане светиљке и лонци за кување заобљеног дна. Први судови обликовани су руком, често од ваљака глине, и можда су их правиле углавном жене код куће. Лончарско коло претворило је ту вештину у занат; најстарије пронађено у библијским земљама потиче из Ура, око 3500–3000. пр. Хр. Рано коло чинила су два камена, горњи се окретао на доњем, а често га је вртео шегрт; коло које се покреће ногом јавило се тек после око 300. пр. Хр. Светиљке су се утискивале у калупе.

Јеремија је сишао у кућу лончареву и гледао га за колом: кад би му се суд у руци покварио, од исте глине правио је други (Јеремија 18,3–4). Судови су били јефтини и лако се ломили, и људи су их ретко носили са собом при селидби. Разбијени комади, црепови, и даље су имали употребу – да се захвати жар или вода (Исаија 30,14) или да се струже кожа, као што је чинио Јов. Касније су људи на њима писали кратке белешке; археолози их зову остракони, као писма нађена у Лахису. Глинени судови чували су и исправе (Јеремија 32,14).