Писар

Мало је људи у старом Израиљу знало да чита и пише, па су писари писали уместо њих: уговоре и исправе, писма, признанице и спискове. Писар је могао да седи на градским вратима и пише за оне који нису знали. Цареви су имали царског писара, високог службеника који је водио записе, давао савете и надзирао новац – Сераја под Давидом, Сомна под Језекијом, Сафан под Јосијом. Занат се учио као шегрт код учитеља, у почетку у писарским породицама (1 Дневници 2,55). Писало се трском и мастилом од чађи на папирусу или кожи, а свици су се обрезивали ножем писарским (Јеремија 36,23).

Варух је записивао Јеремијине речи по његовом казивању: „ја писах у књигу мастилом“ (Јеремија 36,18). И Павле је диктирао посланице: Тертије је написао Посланицу Римљанима (Римљанима 16,22), а Павле је својом руком додавао поздраве. После ропства реч је почела да значи зналца Закона Мојсијевог – Јездра је био „књижевник вешт закону Мојсијевом“ (Јездрина 7,6). У доба Новог завета књижевници су преписивали, учили и тумачили Закон; већина је била повезана са фарисејима, а неки су седели у Синедриону, јеврејском врховном већу. Људи су их поздрављали са „рави“, а носили су „дугачке хаљине“ (Марко 12,38).