Одакле потиче овај списак

Библија нема списак седам смртних грехова. Она има друге спискове: Приче Соломунове кажу: „На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој“ (Приче Соломунове 6,16) – од поноситих очију до онога ко замеће свађу међу браћом; Павле набраја „дела телесна“ (Галатима 5,19–21); Исус наводи шта излази „изнутра, из срца људског“ (Марко 7,21–22). Седам грехова израсло је из искуства хришћанских монаха. У египатској пустињи крајем IV века Евагрије Понтијски описао је осам злих помисли (logismoi): стомакоугађање, блуд, среброљубље, тугу, гнев, униније, таштину и гордост. Јован Касијан пренео их је на Запад, на латинском, око 420. године.

Око 590. године папа Григорије Велики издвојио је гордост као корен свих порока и под њом набројао седам, додавши завист; каснији западни писци вратили су униније, или лењост, на место туге, а гордост на место таштине. Католичко учење ових седам назива „главним гресима“ – главама из којих извиру други греси. Православно предање чува осам главних страсти онако како их је изложио Касијан, а „Лествица“ Јована Лествичника (VII век) описује их степеник по степеник. Протестантске цркве немају учење о таквом списку, мада он и даље живи у њиховој књижевности.