Гордост

У Библији је гордост „висина“: човек уздигнут срцем и очима изнад других и пред Богом. „Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст“, кажу Приче Соломунове 16,18, а поносите очи стоје прве међу оним што Господ мрзи (Приче Соломунове 6,17). Каснији читаоци видели су гордост у две приповести. Градитељи Вавилонске куле рекли су: „Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име“ (1 Мојсијева 11,4). Навуходоносор је погледао свој град и рекао: „Није ли то Вавилон велики што га ја сазидах“ (Данило 4,30); на неко време изгубио је царство, а затим прославио цара небеског, који „може оборити оне који ходе поносито“ (Данило 4,37).

Григорије Велики назвао је гордост царицом и кореном осталих порока, и средњовековни писци често су је стављали на прво место. Насупрот њој стављали су смирење. Код Дантеа је гордост први круг горе Чистилишта: горди тамо иду погнути под тешким камењем, поред уклесаних призора смерних дела. Уметници су Гордост приказивали као богато одевену жену са огледалом и пауном – птицом која шири реп да би је видели.