Блуд

Седма заповест (по лутеранском и католичком бројању шеста) каже: „Не чини прељубе“ (2 Мојсијева 20,14), а Исус ју је пренео у срце: „сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом“ (Матеј 5,28). Павле је писао да треба бежати од блуда (1 Коринћанима 6,18), и Јосиф је управо тако учинио: кад је жена његовог господара покушала да га привуче себи, оставио јој је своју хаљину у рукама и побегао напоље (1 Мојсијева 39,12). Прича о цару Давиду испричана је отворено, без улепшавања (2 Самуилова 11). У време кад цареви иду на војску, „Давид оста у Јерусалиму“; с крова двора угледао је Витсавеју, послао по њу, а затим наредио да њеног мужа Урију поставе тамо где ће погинути у боју. Каснији проповедници почињали су ову причу тим доколним вечером.

Евагрије је ову помисао звао porneia, речју којом Павле означава блуд; латински спискови говорили су luxuria, словенско предање – блуд. Каснији спискови стављали су насупрот њему чедност, а у „Психомахији“ Пруденција Чедност побеђује Похоту у другој бици спева. Данте је блудне сместио у седми, последњи круг Чистилишта, где иду кроз ватру док певају и узвикују примере чедности.