Со

Со је долазила углавном из Мртвог мора, које Стари завет зове „слано море“ (4 Мојсијева 34,3). Вода се остављала да испари у плитким базенима и барама дуж обале (Језекиљ 47,11), а близу јужног краја мора уздиже се планина Сдом (Содом), гребен од камене соли чије стубове од соли у шали зову „Лотова жена“. Со је давала укус обичној свакодневној храни – Јов пита: „Једе ли се бљутаво без соли?“ (Јов 6,6) – и чувала је рибу и месо од кварења. Новорођенчад су се трљала сољу (Језекиљ 16,4).

Житни приноси солили су се сољу (3 Мојсијева 2,13). Заједничко једење соли за трпезом везивало је људе једне за друге, а трајан савез звао се „завет осољен, вечан“ (4 Мојсијева 18,19). Авимелех је по освојеном граду посејао со (Судије 9,45). Исус говори о соли која „обљутави“ (Матеј 5,13). По једном објашњењу, со из краја око Мртвог мора била је помешана с другим минералима, и када би влага испрала со, остајао би само прах без укуса.