Лан и вуна

Лан је добро успевао у Египту и око Галилејског мора. Његове стабљике натапале су се у води док се влакна не одвоје, сушиле на сунцу – Рава је сакрила уходе под лан разастрт по крову (Исус Навин 2,6) – а затим цепале и гребенале за предење. Ланено платно било је од грубог до веома финог; најфиније су носили цареви и великаши, а фараон је обукао Јосифа „у хаљине од танког платна“ (1 Мојсијева 41,42). Вуна, од кремасто беле до смеђе и црне, била је тканина сточарских народа; моавски цар Миса давао је Израиљу вуну „сто хиљада овнова под руном“ (2 Цареви 3,4).

Вуна се прала, сушила и тукла да се влакна растресу, а затим гребенала и прела. Жене су код куће преле и ткале за своје породице, а радиле су и предиље по занату; вредна жена из Прича Соломунових „тражи вуне и лана“ и „прстима својим држи вретено“ (Приче Соломунове 31,13 и 19). Вретено је био танак штапић оптерећен пршљеном од глине или камена. Разбоји су били три врсте: водоравни разбој причвршћен клиновима за земљу, који су номади могли да смотају – Далида је на њему уткала Самсонове праменове (Судије 16,13–14) – усправни разбој са две гредице и усправни разбој са глиненим теговима.