Сандале

Обућа је обично била сандала: ђон од коже, понекад од дрвета, причвршћен кожним тракама или ременима увезаним око стопала и чланка. Сандале су биле неизоставни део одеће – заробљеници из Јуде враћени из Самарије добили су одећу, обућу и храну (2 Дневници 28,15) – а ходати бос по граду био је знак крајњег сиромаштва. На дугом путу људи су понекад носили сандале у руци до следећег града, да чувају кожу. Ноге у отвореним сандалама брзо би се запрашиле, па је домаћин нудио гостима воду да их оперу (1 Мојсијева 18,4).

Сандале су се изувале у кући и на светом месту: Мојсију и Исусу Навину речено је: „Изуј обућу своју с ногу својих“ (2 Мојсијева 3,5; Исус Навин 5,15). Ожалошћени су ишли боси, као Давид на Маслинској гори (2 Самуилова 15,30). У старије време у Израиљу човек је потврђивао размену имања тако што би изуо своју обућу и дао је другој страни (Рута 4,7). Одрешити некоме ремење на обући био је посао слуге, а Јован Крститељ рекао је да није достојан да то учини ономе који долази за њим (Марко 1,7).