Пас

Пси су били међу првим животињама које је човек припитомио, много пре него што је Библија написана. У старом Израиљу већина паса били су полудивљи стрвинари који су лутали улицама и сметлиштима и јели шта год нађу. Пастири су држали псе да чувају стада (Јов 30,1), а Исаија исмева немарне вође као псе чуваре који не могу да лају (Исаија 56,10).

Зато је „пас“ обично била увреда. Голијат виче: „Еда ли сам псето?“, а човек је могао себе назвати „мртвим псом“ да покаже колико је незнатан (2 Самуилова 9,8). Проповедник каже да је и живом псу боље него мртвом лаву. Пас као човеков пратилац појављује се само у Књизи о Товиту, која се налази у православним и католичким Библијама: тамо пас прати младог Товију на путу. Када Исус разговара са женом која није Јеврејка, грчка реч је умањеница kynaria, „псићи“, а она одговара да и пси једу мрвице испод трпезе.