1И одговарајући Исус опет рече им у причама говорећи:
2Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину свом.
3И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи.
4Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам обед свој уготовио, и јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу.
5А они не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој.
6А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их.
7А кад то чу цар онај, разгневи се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали.
8Тада рече слугама својим: Свадба је дакле готова, а званице не бише достојне.
9Идите дакле на раскршће и кога год нађете, дозовите на свадбу.
10И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију.
11Изашавши пак цар да види госте угледа онде човека необученог у свадбено рухо.
12И рече му: Пријатељу! Како си дошао амо без свадбеног руха? А он оћуте.
13Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.
14Јер су многи звани, али је мало избраних.