Празник обновљења

Празник обновљења помиње се у Новом завету једном: беше зима, а Исус је ходао по храмским двориштима, у трему Соломуновом (Јован 10,22–23). Празник је подсећао на догађаје из II века пр. Хр. о којима говори 1. књига Макавејска, која се налази у православним и католичким Библијама. Селеукидски цар Антиох IV Епифан забранио је јеврејске обичаје и 167. пр. Хр. дао да се храмовни олтар користи за незнабожачке жртве. Кад су Јуда Макавеј и његови следбеници поново заузели Јерусалим, свештеници су очистили храм, саградили нови олтар за паљенице и вратили свећњак, сто и кадиони олтар.

Дана 25. кислева, око децембра 164. пр. Хр., три године после оскрнављења, поново је принета жртва, а освећење олтара слављено је осам дана уз песме, гусле и кимвале (1 Макавејска 4,52–56). Јуда и сабор одлучили су да се тих осам дана светкује сваке године. Јеврејски историчар Јосиф Флавије у I веку по Хр. назива празник „Светлости“. Каснија јеврејска традиција прича о малом крчагу уља које је горело осам дана, а код куће се пале светиљке или свеће, сваке вечери по једна више.