Праћка

Пастири су праћком најпре терали дивље звери од стада, а она је постала ратно оружје јер је била тако једноставна: две врпце са џепом између њих и камење које лежи на земљи. Праћар ју је вртео изнад главе и пуштао једну врпцу. Увежбан праћар могао је да баци камен до око 180 метара (600 стопа), и могао је да гађа узбрдо браниоце на градском зиду. Прецизност је тражила дуго вежбање: Венијамин је имао 700 леваких људи од којих је „сваки гађаше каменом из праћке у длаку не промашујући“ (Судије 20,16).

Давид је изашао пред Голијата са својим пастирским штапом, пет глатких камена из потока и праћком, а камен је погодио Филистејина у чело (1 Самуилова 17,40 и 49). Цар Озија касније је целу своју војску снабдео камењем за праћке (2 Дневници 26,14). Археолози налазе камење за праћке на стотине – кугле од кремена или кречњака, отприлике величине тениске лоптице – код опседаних градова као што је Лахис.