Лук и стрела

Лук је био главно оружје за гађање издалека, а користили су га ловци и сточари као и војске: Исмаило је одрастао у пустињи као стрелац, а Исав је ишао у лов са тулом и луком. Рани лукови резали су се из једног комада дрвета. Најбољи лук библијског доба био је сложени лук, састављен од дрвета, трака животињског рога и тетива, слепљених заједно; био је лак и снажан, и по једној процени могао је да добаци 300 метара или више. Затезање је тражило снагу – стрелац га је савијао ногом, па хебрејски говори о „гажењу“ лука.

Стреле су се обично правиле од трске, са врховима од бронзе, а касније од гвожђа, обликованим тако да пробију оклопе тог времена. Венијамин је био познат по стрелцима који су гађали обема рукама (1 Дневници 12,2). Саула су стрелци тешко ранили на гори Гелвуји, а цар Ахав погинуо је од стреле одапете насумице, која га је погодила „где спуча оклоп“ (1 Цареви 22,34). Египатски и асирски рељефи приказују читаве чете стрелаца.