Гвожђе

Гвожђе из метеорита било је познато веома рано, али топљење гвожђа из руде дошло је касније; по једном мишљењу, Хетити из Мале Азије овладали су њиме око 1400–1300. пр. Хр. У Ханану је гвоздено доба почело око 1200. пр. Хр., у време судија. Гвожђе се у почетку добијало у једноставним пећима и ковало да се истера троска; касније је додавање угљеника дало рани облик челика. 1 Мојсијева памти Товела као човека „вешт ковати свашта од бронзе и од гвожђа“ (1 Мојсијева 4,22).

У раним ратовима Израиља Хананци из равница имали су „гвоздена кола“ (Судије 1,19), а Филистеји су занат чували за себе: „у целој земљи израиљској не беше ковача“, и Израиљци су силазили Филистејима да наоштре раонике и секире (1 Самуилова 13,19–20). Голијатово копље имало је гвоздени врх тежак 600 сикала (1 Самуилова 17,7). Ускоро је Израиљ нашироко користио гвожђе, мада се при зидању Соломуновог храма није чуло никакво гвоздено оруђе, јер се камење клесало у мајдану (1 Цареви 6,7). Гвоздено оруђе било је толико вредно да се позајмљивало (2 Цареви 6,5). У римско доба гвоздено оружје било је уобичајено, а тамнице су имале гвоздена врата (Дела апостолска 12,10).