Олтар и жртве

Олтар је био уздигнуто место за жртве. Закон налаже олтар од земље или од нетесаног камења (2 Мојсијева 20,24–25); олтар у шатору од састанка био је шупаљ сандук од дрвета ситима обложен бронзом, пет лаката у дужину и у ширину, са рогом на сваком углу. Бегунац је могао да се ухвати за рогове олтара и тако потражи уточиште (1 Цареви 1,50). Археолози су у Вирсавеји пронашли олтар с роговима, а у Араду светилиште с олтаром од земље и нетесаног камења. На храмовном олтару сваког јутра и сваке вечери приношено је јагње, с брашном, уљем и вином (2 Мојсијева 29,38–40).

Главне жртве описује 3 Мојсијева 1–7. Онај ко приноси довео би животињу без мане, положио руку на њену главу и заклао је, а свештеник би крвљу пошкропио олтар. Код жртве паљенице спаљивала се цела животиња; код захвалне жртве само делови с лојем, а остатак је породица јела на свечаном обеду, док је један део припадао свештенику. Дар од брашна био је бело брашно с уљем и тамјаном, од чега је свештеник спаљивао шаку. Ко није могао да приушти јагње, доносио је две грлице или два голубића, као што су учинили Јосиф и Марија (Лука 2,24).