Пророк Малахија

Малахија је последњи од дванаест малих пророка и, по поретку Старог завета, његова последња књига. Говорио је после повратка из вавилонског ропства, када је храм у Јерусалиму био обновљен, вероватно у 5. веку пре Христа, око времена Немије. Његово име значи „мој гласник“; предање, како га препричава житије Димитрија Ростовског, каже да су му га људи дали зато што му је живот био чист као у анђела.

Укоравао је свештенике који су на олтару приносили слепе и хроме животиње, људе који су се разводили од својих жена да би се оженили туђинкама, и оне који су ускраћивали десетак или закидали најамне раднике. Прорекао је и гласника који ће приправити пут Господњи. Предање каже да је умро млад и да је сахрањен у свом родном селу Суфи.